u povečerje zemlje, kad zlatne truba otvaraju se nevidljive kapije i očevi kojih nema, naoružani do zuba ulaze u domove pijani od krvi i od rakije na njima šinjel ili nutralna gunjina u nedrima praznina od zatravljena rata zaboravljen je pokret koji miluje sina pa klone ruka pala sa nečijega vrata zlovremenilo, a rađala se deca ižđika sin da vojniči i oca svog ukopa za vojskama se vuku i dva ppa jedan od zapada, drugi od istoka zapadni otac ubije istočnog oca ali i on padne, mrtvi progaze reku i vraćaju se, svaki sa svoga koca da blagosiljaju i deci hleb seku u povečerje zemlje, kad zlatne truba nevidljive otvaraju se kapije i očevi kojih nema, naoružani do zuba ulaze u domove pijani od krvi i od rakije svaki se na pragu klati, a ispod trulih gunjina davno je srce prestalo ljudski da kuca ruka se digne sa vojničkog taina i mesto hleb da seče, ona krvavo puca lutaju očevi od istoka do zapada i tek u povečerje prene ih truba žuta krstače dime u praskozorja leta putokaz vojsci da u mir ne zaluta