S dna suše kedrovi srču pa krošnjama vodoskokâ
pršću u žeđ svih rana zeleni tamjan tišine.
Raširilo paun-veče rep raja, oko do oka.
Cvrčak je dozvao ženku, ćuti iz njene dubine.
Muk zelen za čelo mi zašo: crni rob krtičnjakâ,
krtica-miso se pustila u blažen zelen potop.
Matici srca se vratile pčele sa proplanaka,
grozdne. Blizanac sam travi: muk tajca nam je krvotok.
Il se to krutim u kamen? Il, panj već, trulim u prlad?
Zmijoglav bršljan mukline steže već gnijezdo mi grla.
(I gnijezdo je navrh kedra zadavljeno bez vriska.)
Šišarka rastisla ljuske: uzalud čeka pelud.
Pun češer – bludna mu praška zalud pah vjetra i pčelu.
Bjegunca u mir, sad gleda iz trave me košulja zmijska.