У полумраку познате собе
ја сам причао упорно, дуго,
да све је готово, да нема више
и да ми нисмо једно за друго.
Први пут искрено, без трунке лажи,
ја полугласно, што могу тише
истину рекох да је не волим,
да крај ње нисам срећан више.
Рекла је - Све је у реду,
рекла је - Загрли ме јаче,
рекла је - Није ми ништа
и тек је онда почела да плаче.
Рекла је - Немој да бринеш,
рекла је да није важно,
рекла је - Брзо це проћи
само ме загрли снажно.
А ја сам ћутећи гризао усне
док бивши снови по соби лете
и нисам знао шта да јој кажем,
сав беспомоћан, к'о мало дете.