Кад будем матор, никакав и ћелав,
кад не будем вредан пола лоше строфе,
када беле мишеве појурим по столу,
када будем готов, близу катастрофе.
Кад не будем вредан по' луле дувана,
кад заглавим негде у последњој рупи,
кад постанем човек са хиљаду мана,
онда буди права, онда ме покупи.
Стави ме у топло, полако ме лечи,
читала си како животиње кроте,
лекови нек буду погледи и реци,
исцедићеш ваљда коју кап доброте.
Кад опет од мене направиш човека
и када ме спасеш од људи и буке,
остаћу са тобом до краја свог века
спреман и да лижем со из твоје руке.
Имаћеш на крају
када прође све то
оно што си хтела
своје верно псето.